■ PETAK, 17. travnja 2020. ■ Dan trinaesti. ■ Svaki dan oko 14 sati, kada prva navala zadaća i nastave prođe, moji kućni školarci i ja sretnemo se u dnevnom boravku. Prije nekoliko mjeseci Sara je počela pratiti seriju „Prijatelji”, a sada u izolaciji svi smo se nekako uvukli u to pa dnevno pogledamo barem epizodu-dvije.

Ja sam odrasla u velikoj obitelji i gledanje serija s mojom braćom i sestrama podrazumijevalo je da jedni drugima dodjeljujemo uloge likova iz serije. Ulogu si mogao dobiti po nekim sličnostima u fizičkom izgledu, karakteru, ponašanju, sklonostima…

Otkako zajedno pratimo „Prijatelje”, automatski sam počela tražiti sličnosti između glumaca iz serije i uspoređivati nas s njima.

Prvo izdaleka, nešto kao: „Koji si ti lik iz Prijatelja?” … Zatim malo izravnije: „Gle, Monica opet ima istu majicu kao ja!”… Na kraju bez fige u džepu: „Kad imam tamniju kosu i kad se dotjeram i našminkam, ja stvarno sličim Moniki.”

Hladno su mi odgovorili: „I kad poludiš kao ona – isto sličiš.“

Ova današnja djeca uopće se ne znaju zabavljati – mislila sam, a onda je David jedan dan rekao: „Ja sam Chandler ove kuće!” Semi si je odmah spremno dodijelio ulogu Joeyja, Sara se još uvijek ne može odlučiti je li Phoebe ili Rachel. „Ah, dobro, ja sam onda Monica”, odglumila sam da teška srca prihvaćam ono što mi je ostalo.

I tako mi sat, katkad i dva dnevno živimo u seriji koja se pojavila prije 22 godine kada sam bila otprilike gdje je i moj maturant danas.

I nije to jedino vrijeme kada svoje srednjoškolske dane uspoređujem s danima koje moja djeca sada proživljavaju i s kojima sam u kući 24/7 već više od mjesec dana.

Svi troje – osim u ovom izvanrednom stanju – imaju svoje prijatelje, aktivnosti, navike… Reklo bi se – društveni život im je na zadovoljavajućoj razini. Ipak, ni izolacija im teško ne pada. Čula sam to i od mnogih drugih roditelja djece te dobi. Neki kažu da je to zato što su oni naviknuli živjeti na mrežama. Mene to katkad čudi, katkad zabrine.

• 

• 

• 

• 

S druge strane, drago mi je da ne vidim kod njih nikakve naznake potištenosti, depresije, malodušnosti.

Da, povremeno im je dosta svega i ne razumiju neke stvari. Jako im je bitna podrška koju dobivaju od svojih nastavnika. Neobične su im situacije u kojima viđaju svoje profesore. Sara kaže kako je profesor iz Muzičke pio cedevitu dok je svirala. Kaže da joj je to – baš simpa. „Za vrijeme sata zvonio mu je mobitel. Znaš tko ga je zvao? Tata! Koja luda situacija.”

Isprva sam pomislila da je profesora zvao njegov tata, ali onda je Sara objasnila: „Ne, naš tata ga je zvao da pita nešto za moje bubnjeve!“

Svi jako pazimo i trudimo se da ne upadnemo jedni drugima u Zoom, Skype ili bilo kakav razgovor. Treba li reći da se 90 posto nastave održava u pidžamama?

Jedan dan imala sam individualne razgovore sa svojim učenicima. Usput sam ih malo i tablicu množenja propitkivala. Nakon što sam završila razgovor s dvadeset i šestim učenikom u tom danu, moja djeca su mi rekla:

„Budeš li još ikada ispitivala tablicu množenja preko Skypea – tražit ćemo propusnicu!“

• Ja ne razumijem zašto profesorica iz Politike i gospodarstva sada toliko inzistira na zadaćama. Toga nema na maturi – pitao se Chandler za ručkom.
•  Da, da… I ja mislim da to nije u redu. Pogotovo zato što sada nema gospodarstva zbog korone – rekao je Joey. I sada recite da uloge nisu pogođene.

■  Piše: Marija MAPILELE, učiteljica razredne nastave ■  OŠ Bogumila Tonija, Samobor  ■