Poučavanje djece nekad je Beethovenova Oda radosti, a nekad Adagio za gudače Samuela Barbera. U fazi Ode radosti oni su znatiželjni istraživači gladni i žedni novih znanja i izazova.

U ovoj drugoj, gudačkoj, ništa im se ne da, sve im je dosadno, htjeli bi da im se sve posluži na pladnju, ciljeva baš i nemaju, a ako se nešto već mora – onda neka bude što brže i uz minimalan trud.

Nekako smo bili u teškoj, adagio fazi, kad je trebalo odlučiti koju lektiru čitati. Na redu je bio Pinokio Carla COLLODIJA. Knjiga je na popisu lektire za drugi razred, ali nije obvezatna i mogla sam za čitanje odabrati nešto drugo. Nekoliko kolegica u zbornici rekle su da već godinama ne čitaju Pinokija, jer je djeci to teško.

Meni je ta rečenica nekako zazvonila na uzbunu.

Ne zato što mislim da kolegice nisu u pravu, već zato što mi se čini da nekad i onomu što je teško treba baciti rukavicu u lice.

MOJ PLAN ČITANJA

Znala sam da će biti teško – i meni i njima. Ni sama nisam dugo čitala Pinokija, trebalo je isplanirati kako kombinirati čitanje kod kuće s čitanjem u školi, napraviti plan čitanja, motivirati ih na različite načine, prihvatiti činjenicu da neki neće pročitati sve, da će se na nekim dijelovima mučiti i odustajati.

U drugom razredu mnoga djeca još ne čitaju tečno. Prijevod je dosta arhaičan i današnjoj djeci povremeno nerazumljiv. To su bili neki izazovi i prepreke na koje sam računala u početku.

U početku je sve bilo protiv Pinokija.

Ovaj ćemo mjesec čitati Pinokija – najavila sam im. „Znam! To je ona pjesma od Psihomodo Popa!” – rekao je Maks i odmah veselo zapjevao. Niti pet minuta kasnije – nova prepreka. Iz knjižnice su se vratili brže nego što su u nju otišli. Veseli i radosni s Pinokijem u rukama. Slikovnicom.

– Učiteljica je rekla knjigu, ne slikovnicu – snuždeno su se vratili u knjižnicu. Kad su se napokon vratili s knjigom u rukama gledalo me dvadeset i šest zbunjenih lica. Zbunjenih je blaga riječ. Knjiga je debela. Ima više od stotinu stranica. Nema ilustracija, tek poneki crtež. Crno-bijeli. Poglavlja su označena rimskim brojevima i ima ih trideset i šest.

Dobili su papire na koje su napisali Moj plan čitanja. Ispod smo zalijepili tablicu s trima kolonama. U prvu smo napisali broj poglavlja, u drugu datum. Treću smo ostavili praznu – bila je predviđena za kvačice kojima ćemo označavati pročitano poglavlje. Izrada tog plana čitanja malo ih je razvedrila.

Sjela sam među njih i počela čitati. Prvo, drugo, treće poglavlje.

Led se topio, lica su se razvedrila, zabrinutost je zamijenila znatiželja.

ZNATIŽELJA KAO PREDUVJET UČENJA

A znatiželja je preduvjet učenja. Zvonilo je, a mi smo u planu čitanja zadovoljno upisali datum i stavili kvačice kraj prva tri poglavlja. I tako je krenulo. Za zadaću sam im dala da pročitaju još dva. To je već pet. Pa smo drugi dan opet čitali. Pa onda još dva sami, pa jedno prepričavanje… Pinokio se zakotrljao. Znatiželja je rasla. Počeli su čitati i više od zadanoga. Vjetar u čitalačka leđa davala je i prirodna želja za natjecanjem. Već za tri dana prvih troje pročitalo je cijelu knjigu. Među njima i Maks – onaj kojemu je prva asocijacija na Pinokija bio Psihomodo Pop. I ne samo da je pročitao.

– Učiteljice, znate da je moja mama prevela Pinokija! Ali ne moju knjigu, nego Matejevu!

Objasnila sam mu da je to ista knjiga, ali ima različite izdavače. Bio je ponosan i na sebe i na mamu. Dogovorili smo se da ćemo je jednom pozvati da nam u razredu čita Pinokija na talijanskom, da nam priča kako je to prevesti knjigu, koliko je taj posao trajao… Imamo ozbiljne planove s tom mamom.

Naravno, nije sve tako bajkovito i ružičasto. U nekom smo trenutku raspravljali o tome kako je Pinokio prodao početnicu koju mu je Đepeto kupio.

Ja naravno tjeram vodu na Đepetov mlin i mlin svih požrtvovnih, plemenitih, divnih roditelja kakvi si utvaramo da jesmo. Ili barem želimo biti.

– Zamislite, djeco, on se toliko žrtvovao i čak prodao kaput da kupi Pinokiju knjigu, a Pinokio ju je prodao samo da ode u cirkus!

– Ja bih prodala Pinokija! – Jana je procijedila tiho, no ipak sam čula. Čula i zahvalila na činjenici što ima đaka – i oni su moji đaci – koji će reći ono što im je na srcu bez obzira na to što to nije odgovor koji bi svaka učiteljica željela čuti. Prodajem stotinu poželjnih za jedan iskreni odgovor.

…………………………………………

Piše: Marija MAPILELE, učiteljica razredne nastave, OŠ Bogumila Tonija, Samobor