Iz prirode učimo o prošlosti našega zavičaja. Kaj i ja smo na vi i prijašnjih sam se godina nekako uvijek bojala te cjeline. Da ne bih ja, kojoj je bećarac od popevke jasniji i bliži, nešto krivo naučila te moje kajkavce. Otkako smo uronili u prošlost samoborskoga kraja, svaki sat Prirode i društva počinjemo izradom svog malog razrednog rječnika.

Zapišemo pet izraza i prijevod na hrvatski standardni književni jezik. Ja zadam riječ iz Tematskog rječnika samoborskoga-kajkavskoga govora autora Milana Žegarca Peharnika, a oni pogađaju.

Nekad su blizu, a nekad miljama daleko.

Moram priznati da su sve uspješniji jer primjenjuju neke jezične zakonitosti i povezuju s ranije naučenim, uočavaju analogiju.

Na prvom satu naučili smo da je čret mulj, a škorne su čizme, pohištvo je namještaj, pokućstvo.

„Pa, da! Jer je hiža kuća! Tako moja baka kaže!“ nije dugo trebalo čekati na a-ha efekt. Onda smo naučili da se može landrat i handrat. 

I jedno i drugo je neka vrsta hodanja, ali to nije isto hodanje.

Landrat znači lutati, skitati, a handrat hodati bez cilja, bez veze. Landravec je onda lutalica, skitalica, a handrast je onaj tko je neozbiljan, neodgovoran i nepromišljen.

Na sredini rječnika, koji nam je postao omiljena zabava, nalazi se popis i prijevod fraza i poslovica samoborskoga kraja.

E, to je tek urnebesno!

Našla sam idealnog kandidata koji će ih naučiti lijepo izgovoriti, prevesti i objasniti kada se koja primjenjuje. Dok čekamo da on svoje pripremi (očekujem da će izvor znanja Wikipediju suvereno zamijenila baka Verica koja se i u Školi na Trećem pokazala odličnom učenicom i surađivala u zadaćama), zabavljamo se kako znamo.

Jučer su čekali u redu, dugom i vijugavom, i silno se trudili predati mi svoj papirić s prijevodom. Na papiriće sam im isprintala neke fraze i njihov je zadatak bio prevesti ih, odnosno odgonetnuti o čemu se tu radi.

• 

• 

• 

• 

• 

• 

• 

Smijeh i suze su se izmjenjivali.

Sit gladnem ne veruje!

(Sit gladnome ne vjeruje.)

Sit sam, ali mi ne vjeruju (Nino)

Sjedim, gledam, ne vjerujem. (Nino)

Ja mislim da to znači da bi ovaj gladan trebao jesti. (Anja)

Slepec slepca vodi!

(Slijepac slijepca vodi!)

Svatko mora surađivati (Juraj)

Jedan drugome pomažu u problemima. (Nika)

Obojica su u problemu. (Leonard)

Kakov tič, takov krič!

(Kakva ptica, takva pjesma! Kakav jesi, tako govoriš.)

Kakav otac, takav sin. (Anja)

Nek grmi, samo da ne pada!

(Neka viče, samo da ne tuče!)

Ne ide život, ali ide gas. (Mark)

Neka grmi samo da ne pada kiša. To je nemoguće! (Janko)

Ima me rad kak trn v peti!

(Voli me kao trn u peti.)

Netko te mrzi. (Patricia)

Ne voli ga – sarkazam. (Noa)

Negdi je nogu zavrl.

(Negdje je nogu iskrenuo. Zadržao se.)

Negdje je nogu stavio. (Nikola)

Ki ima vraga za kuma, lehko v pekel dojde.

(Tko ima vraga za kuma, lako dođe u pakao. Tko ne pazi s kim se druži može loše proći)

Evo ti vraga za kuma. Zove se Lehko i dolazi iz pakla. (David)

Žena drži pri hiži tri vugle, a muž samo jednega.

(Žena drži u kući tri ugla, a muž samo jedan. Kažu, onaj gdje su vrata!)

Žena drži pri kući tri glave, a muž samo jednu. (Maks)

Žena drži tri kuće i tri svinje, a muž samo jednu. (Kalista Maya)

Žena drži u kući tri svinje, no samo je jednu muž. To znači da žena kuha, a muž sve pojede. (Noa)

Ki bi da bi, to su bili dva brati.

(Koji bi, kad bi to su bila dva brata. Kaže se onome koji izvodi svašta da bi lakše živio, umjesto da se prihvati posla)

Ja bi, da bi. To su bila dva brata. (Noa)

Ko je, da je – to su dva brata. (Nika)

Kad su bila braća imali su brade. (Maks)

Prekesno je popoldan k meši.

(Kasno je poslijepodne ići na misu. Kaže se kad tko dođe poslu koji je već završen.)

Prekasno je popodne mišu. (Lara)

Prekasno je poslijepodne meni. (Janko)

Prekasno je. Popodne dođi! (Matea)

I za kraj, kada sam Jurju davala izreke, koje mora odgonetnuti i objasniti s bakom, jedna od onih koju sam pročitala je bila Da je znati kakti srati, si bi bili spametni!

Da ste ih vidjeli?!

Da ste samo vidjeli taj trenutak potpune zaprepaštenosti.

Vučitelica, pa se tak spomina!? Kaj got!

■  Piše: Marija Mapilele, učiteljica razredne nastave ■  OŠ Bogumila Tonija, Samobor ■