Krajem listopada u Zaboku je u OŠ Ksavera Šandora Gjalskoga održana svečana dodjela Male nagrade Gjalski. Na natječaj su ove godine pristigla 52 rada iz 16 škola Krapinsko-zagorske županije. Prosudbeni odbor u sastavu Valerija Novak, Ines Krušelj-Vidas i Željka Horvat-Vukelja donio je odluku o najboljim tekstovima, a sponzor nagrade nakladnik Školska knjiga nagradio je najbolje autore knjigama i godišnjim uvezima Modre laste.

Nagrađeni radovi

1. nagrada: Moja prva detektivska priča, autor David Podhraški, 7.r., OŠ Sveti Križ Začretje (mentorica: Monika Šalec)

2. nagrada: Život je slika, autorica Manuela Žučko, 8.r., OŠ Đure Prejca, Desinić (mentorica Vedrana Gudek)

3. nagrada: Berba, autorica Martina Kovačić, 6.r., OŠ Matije Gupca, Gornja Stubica (mentorica Vesna Jakopović)

Pohvaljeni radovi

Tko je izmislio taj fejs, autorica Matea Kobaš, 8.r., OŠ Krapinske Toplice (mentorica Sonja Kuštan)

Tuga, autorica Iris Trgovec, 7.r., OŠ Bedekovčina (mentor Marko Valec)

Iza ogledala, autorica Ana Paradi, 7.r., OŠ Bedekovčina (mentorica Tea Ferdelja)

Valentino i muha, autorica Helena Dolovčak, 6.r., OŠ Antuna Mihanovića, Petrovsko (mentorica Marija Bolšec)

Utakmica, autorica Petra Kucelj, 7.r., OŠ Stubičke Toplice (mentorica Danijela Sinković)

Dnevničke sličice, autor Tihomir Falatec, 7.r., OŠ Oroslavje (mentorica Vesnica Kantoci)

Domaćini iz OŠ Ksavera Šandora Gjalskoga i Glazbene škole Zabok pripremili su vrlo kvalitetan program koji je oduševio mnogobrojnu publiku.

Donosimo ulomke iz nagrađenih radova.

David Podhraški: Moja prva detektivska priča (ulomak)

            Susjed Jura polako otvara vrata. Onaj sumnjivi ulazi u unutrašnjost kuće. Odjednom se smiju. Uzimam fotić. Spreman sam. Kako je napetost rasla, moje srce kucalo je jače i jače. Tih mi se nekoliko sekunda činilo kao cijela vječnost, ali kad je Jura napokon otvorio vrata, čak sam se malo razočarao jer se unutra nije ništa vidjelo. Mogao sam samo nazrijeti nešto sjajno i svjetlucavo. To je samo još više zagolicalo moju maštu. Sada nemam drugog izbora nego čekati da ova dvojica odu… I tako, skrivam se ja  u grmlju, što je posve uobičajeno, i trošim bateriju na igrice i društvene mreže- objavljujem jučerašnje selfije. Jedini razlog zašto tratim bateriju je taj što imam rezervnu, a i dosadno mi je. Znam da to baš i nije pametno raditi na „špijunskoj misiji“, ali valjda je dosada prevladala osjećaj odgovornosti. Surfanje je gotovo, baterija je prazna. Na brzinu umećem drugu i ova prazna mi pada u blato. Baš krasno! Nemam sad vremena za ovo! Kad se mobitel napokon pokrenuo, shvatio sam da nisam napunio drugu bateriju. Smanjio sam sve performanse na minimum i nastavio čekati. Jura i sumnjivi su izašli i sad moram odlučiti hoću li ih pratiti ili ću zaviriti u kuću. Dok sam ja gubio vrijeme na razmatranje činjenica kako bih donio odluku, oni su već odmakli u autu. Valjda je to onaj Murphyjev zakon, koji smo učili u školi, po kojem se sve loše stvari događaju kad god je moguće i to onda kad ti je to najmanje potrebno!

Manuela Žučko: Život je slika (ulomak)

Sama u dnevnome boravku, rano ujutro, popela sam se na stolac i raširila stotine raspršenih komadića puzzlea po stolu. Bili su maleni, neki raznobojni, a drugi, pak, tamni i sivi. Tamni su djelovali poput pauka i buba, ružno i pomalo zastrašujuće. U meni su budili nelagodu. Skupivši njih nekoliko, sišla sam sa stolca i sakrila ih ispod jastuka sofe. Tjednima poslije toga, kada bih bila sama u sobi, popela bih se na stolac, uzela još nekoliko tamnih komadića i dodala ih u zbirku ispod jastuka. Zato je obitelji trebalo puno vremena da dovrši sliku. Frustrirana, moja je majka na kraju izbrojila komadiće i shvatila da ih nedostaje više od stotinu. Upitala me jesam li ih vidjela. Rekla sam joj tada što sam učinila s komadićima koji mi se nisu sviđali i ona ih je pronašla te složila sliku. Sjećam se da sam ju promatrala dok je slagala. Kako je na mjesto stavljala jedan tamni komad za drugim, polako je otkrivala sliku, a ja sam ostala bez riječi. Nisam znala da ćemo na kraju dobiti sliku. Zaista je bila lijepa.

Martina Kovačić: Berba (ulomak)

Duvlijekla se je i ta jesen. Ter je kišovita, ter je sunčana. Više kišovita. Sa je nekakva zmotana. A ja zu svojim ocem i materju idem glet trsje-e je za brati ili pak ne. Otec i mati ideju napre, a ja se vlečem za njimi vu visoka škuornja po blatne steze pak si zamišljam i fantazijeram da sam bar nekakva fajna grofica tera se špancijera po svemu imanju v štiklica, a ne v ova žmehka škuornja. Pak me prekine tatekuv glas: „Hitre, hitre odi! Znaš da se pokle još vučiti muoraš!“ Mam mi se zmrači pred očmi kad ga čujem. „Idem, idem, tatek“, brže odgovarjam da nem još dubila i špotance.

Po času sme stigli. Glediju starci e je grojzdije dost velike i jel je slatke. A ja čakam i čakam gda več jemput peme dima pak da tegnem se napraviti i još slobodnuga vremena imeti. „Ideme!“ čujem očuv glas. Mati i ja hodime brže po stezice i poslušame kak nam otec govori koj se mora još denes delati: posudu oprati i prirediti, a za nič. Se je vrag zel! Grojzdije nikakve: pol zgorene, a koj nije-su ga tiči pojeli! To male koj je ostale bume pobrali. Mislim si: kulike se moj tatek muči i diela v trsju, a za nič! Poslušam kak i vu selu si govoriju da im letes trsje nije nikakve. Se je prepale. Krive je ove bedaste vrieme!  Preveč se dežđa zlejale i vetra napuhale. Tak je vrieme  ljudem zele i one male veselja koj su imeli.