Jednom davno boje se posvađale. Svaka je za sebe tvrdila da je ljepša i važnija od ostalih. 

Zelena reče: – Ja sam najvažnija. Izabrale su me trave i drveće, šume i livade. Da mene nema, nestalo bi života.  Ja sam simbol života i nade.
Plava reče: – Ja sam boja neba i mora, boja vode. Voda je izvor života.  Ja sam simbol mira i vedrine.

Žuta reče: –  Ja sam najljepša.  Mene je izabralo Sunce, Mjesec i zvijezde. Ja sam simbol topline, radosti i životnoga veselja.

Narančasta reče: –  Kad ja ispunim nebo u zoru ili u suton, ljude toliko opije moja ljepota da vas više ni ne primjećuju. Ja sam boja snage i zdravoga života.

Crvena reče: – Kraljica sam među vama.  Ja sam boja  života, boja strasti i ljubavi. Ja palim vatru u krvi i bez mene bi Zemlja bila pusta poput Mjeseca.

Ljubičasta reče: – Kraljevi i moćnici oduvijek mene biraju za svoju najsvečaniju odjeću. Ja sam simbol vlasti i mudrosti.

Indigo reče: – Ja sam najvažnija boja: boja tišine.  Ja sam simbol beskonačne dubine ljudskih misli, boja molitve i mira.

Rasrdilo se nebo slušajući kako se boje nadmeću. Bljesne ljutito munjama, zatutnji gromovima i prospe kišu.

A kiša reče: – Nijedna od vas, ma koliko blistava bila, nije dovoljna da bi svijet bio lijep. Za ljepotu ste potrebne sve zajedno. Gledajući dugu na nebu, ljudi će naučiti cijeniti jedni druge i živjet će u miru. Naučit će da za dugu nije dovoljna samo kiša, ni samo sunce, nego da je potrebno oboje.  Kad im u životu bude teško, sjetit će se te pouke i bit će im lakše.